Moj razgovor sa jednim šestogodišnjakom, kojeg roditelji jasno uče što je najvažnije u životu:

"Ej, Vesna? A kamo si kupila tu svoju mačku?"
"Nisam je kupila. Sama je došla. Bila je mala i gladna pa je ostala kod nas."
"I ništa je nisi platila? Stvarno?"
"Stvarno."
"A si platila psa? Ne izgleda mi baš kao neki skupi pas."
"Ni njega nisam platila. U stvari, ona je cura. Uzela sam je iz azila. Netko ju je tukao, bila je jako mala i tužna pa smo joj dali ime i dom."
"Znao sam da nije neki važan pas!"
"Kako to misliš važan?"
"Moj tata kaže da valja samo onaj pas koji ima neke papire i puno košta. I ja ću kad budem veliki imati psa koji puno košta."
"Baš me zanima. Zašto misliš da je važno da tvoj pas puno košta?"
"Zato jer to možeš reći ljudima kad ga vide. I onda ga više i paziš kad si ga puno platio. Više ga i kupaš da ti bude uvijek lijep."
"Misliš li da ćeš ga više i voljeti ako si ga puno platio?"
"Pa, da... Normalno!"
"Ali vidiš kako su oni sretni tu kod mene i kako se vole? Tu im je dom. Meni je bilo važno da ih spasim i da budu sretni. Sad imaju nas i jedan drugoga, paze se, igraju se skupa, siti su i više ih nitko ne tuče. Zar ne misliš da je to važnije?"
"Ništa ti to ne valja kad ih nisi kupila. I tko je još vidio da pas voli mačku. Bez veze... Ništa ga nisi platila i još voli mačke. Kakav ti je to pas?!"
"To je sretan pas."
"Ma, ti si smotana!"

E živote, živote... Šteta!