- Znaš li koliko te volim?
- Znam, mama, do neba i dalje.
- A ti mene?
- Ovoliko! - raširi ruke - A volim i tatu i seku i nonu i noneta i Jacu i susjedu Miru i tetu Milenu i tetu Zoru i Jakova i barba Šimu i ujaka i ujnu iz Italije i Flokija i, i, i... sve!
- Blago nama s tobom kad nas sve toliko voliš.
- Ja sam dobar.
- Jesi.
- I velik.
- Jesi.
- I bit ću još veći.
- Hoćeš.
- I znaš što sam još?
- Što?
- Ja sam jedno sunce.
- Kako to?
- Jer volim svakoga i mogu ga zagrliti kad mi tako dođe.
- Kad bi barem ostalo to dijete u tebi i kad odrasteš.
- Ali, mama, ja ću odrasti i imat ću veće ruke za grljenje. Danas sam zagrlio Veru kad je plakala u vrtiću jer joj je Daniel rekao da je glupa i da ne zna crtati.
- Jesi li?
- Jesam i prestala je plakati. Zamisli što ću sve moći s velikim rukama i kad budem viši.

Hmmm, da... Šteta što odrastemo i čekamo da nam vijesti kažu koga trebamo voljeti a koga ne - pomislila je mama, ali nije rekla ništa svom suncu.