Eh, da mi je danas ostati kod kuće
da malo odspavam i zaboravim brige.
Da ne mislim na onu jedinicu od juče'
i ostavim na miru sve te školske knjige.

Mislio je Pero na glas, a misli u trku
sletjele su u kuhinji mami pored lonca.
Čula ih je dobro, napravila frku,
a pričama njenim - ni kraja ni konca.

Jedinicu veliš? Sine moj, to ne ide tako,
primi se ti učenja, za ispravak se javi.
Ma tko ti je rekao da u školi bit' će lako,
neću čuti ne mogu i učitelj me gnjavi.

Pokušava riješit' zadaću i minute broji,
kako da sad piše kada mu se drijema.
Više i od matematike učitelja on se boji,
olovkom po stolu lupka, a rješenja nema.

Zaključila je mama, pomoći mu treba,
već od danas ranije u krevet on će leći.
Zakoluta Pero očima, pa nije on beba!
Ali mama znade kako da ga liječi.

Drugog dana probuio se ozarena lica,
i sve misli, zbilja, mama je u pravu.
Naučio je zadaću, zapjevao kao ptica,
a sve one brojke sjele mu u glavu.