Jedan se dječak zvao Jozef. Imao je naočale. Debele. I nije naročito vidio.
I zato je bio pomalo nespretan. I pomalo nesretan.
Pomalo zamišljen. Miran.
A kada je netko miran svi misle da je zadovoljan.
A kada netko izgleda zadovoljno svi misle da je sretan. To je dobar dječak, rekla je učiteljica.
Vrlo dobar, dodala je mama. Najbolji, rekao je ujak.
Jozef je bio dobar zato jer nikoga nije gnjavio.
A kada netko ne gnjavi onda ga se i ne zamjećuje. Jer je sve u redu.
Jer je dobrota dosadna za promatranje. Nitko s Jozefom nije imao problema.
Jozef je jedino imao problema sam sa sobom. Bio je tužan, a to nitko nije vidio.
Bio je previše miran da bi to pokazao. Bio je previše šutljiv da bi to rekao. Bio je previše stidljiv da bi to otkrio. Svi su mislili kako je Jozef vrlo sretan.
Gledali su ga posve zdravim očima i nisu vidjeli.
I što se desilo s Jozefom?
Ništa posebno.
Završio je u jednoj pomalo tužnoj priči koja vas moli, vas koji je čitate, da se povremeno okrenete oko sebe i pogledate ne nalazi li se u vašoj blizini kakav Jozef.
Netko tko je tužan, miran, šutljiv, stidljiv.
Netko tko bi htio biti vaš prijatelj, a boji se to reći. Učinite prvi korak. Svi ljudi trebaju prijatelje samo Jozef ne zna kako da ih nađe. Zato vi pronađite Jozefa.