Kad je Cvergo došao na svijet već je imao brkove. Crne, dugačke brkove. Pitate se, kakvo je to bilo dijete?! Čudovište? Ma ne, Cvergo nije bio ljudska beba, on je bio beba-riba. Beba-riba može imati brkove čim se izlegne, pogotovo ako je to beba patuljastog somića. Čak i ako je curica!

 Njegova mama je u jezeru snijela puno jajašaca iz kojih su se izlegli Cvergo i stotinjak njegove crne braće i sestara. Da, da, ništa čudno da ribica ima stotinu braće i sestara. Nije to kao kod ljudi. Kod ljudi se ponekad dogodi da mama rodi dvojčeke ili čak trojčeke, ali mama riba može imati stotinu beba odjednom. Pa zamislite si samo da mama-čovjek ima stotinu beba. Kako bi ih hranila, tko bi sve njih čuvao i prematao! E, ali Cvergova mama nije imala tih problema. Njezinih stotinu beba odmah se počelo samo brinuti za sebe. Sami su pronalazili sitne listiće vodene trave, razne mrvice, sićušne bubice i mekano voće koje bi palo u vodu. Da ih ne bi bilo strah same, plivali su svi u grupi. Tamo gdje je prolazilo jato od stotinu crne braće i sestrica izgledalo je kao da neka crna mrlja putuje kroz vodu. Svi su imali na sebi po tri oštre bodljice koje bi mogle ubosti svakog tko bi im htio nauditi. Zato su bili i prilično hrabri za takve mališane.

 Veselo društvo brzo je raslo. Bili su proždrljivi, puno su jeli i ubrzo su već bili veliki kao bomboni. Kad bi netko od njih pronašao kakvu hranu, svi bi navalili na nju. Ali sad su mogli još više pojesti pa su još brže rasli i jačali. Kad je Cvergo bio velik kao ključ od vaših vrata, bio je već tako hrabar da se odvojio i plivao sam. Doduše, ne predaleko od drugih. Kad su to vidjeli ostali, i oni su se odvažili malo udaljiti. Sad više nisu izgledali kao crna mrlja u vodi.

 Konačno, jednog dana je Cvergo zaključio da će više slasne hrane pronalaziti sam pa se potpuno odvojio od obitelji. Hrabro je krenuo u dublju vodu, na dno. I stvarno, tu je nalazio više hrane ali i više uzbuđenja i pustolovina. Tu je bilo mračnije, među vodenim biljem, i netko plašljiv brzo bi pobjegao u plićak. Ali ne i Cvergo! Sad je već bio velik kao tubica paste za zube, s velikim brkovima. Bodlje su mu također narasle, izgledale su kao igle kakvima se šiju gumbi na košulju. Kad bi god bio u opasnosti, prijeteći bi raširio bodlje. Njima je uplašio čak i veliku ribu štuku koja ga je htjela pojesti. Uzalud joj njeni oštri zubi i velika usta!

 Cvergo je uživao. Šetao je cijelim jezerom, otkrivao njegove podvodne tajne i zanimljivosti. Nije bio baš društven, pa je bez pozdrava prolazio pored drugih riba, kornjača i žaba. Najsretniji bi bio kad bi u šetnji naišao na kakvog mekanog crvića ili glistu. To bi mu bio najslađi ručak.

 Jednog dana naišao je na Piku. Kako mu se sviđala ta brkata crna djevojka! Motao se oko nje i sav sretan vidio da se i on njoj sviđa. Upoznali su se i od tada zajedno šetali i tražili hranu. Kad su dobili stotinu beba, ponosni tata Cvergo je već bio straaašno velik, kao kuhača. I ničeg, ama baš ničeg i nikog se više nije bojao.