U jednom parku rasla je visoka, visoka breza.
Dođe jesen, a s njom i vjetar. Vjetar duboko udahne i puhne iz sve snage. Lišće se razleti na sve strane, a na stablu ostanu samo gole
grane.
- Oh, kako sam nesretna! Sada me više nitko
neće pogledati ovako ružnu. Kad bih barem imala zlatno lišće!
Čula to dobra vila, pa mahnula čarobnim štapićem. Istoga trena na granama bljesne zlatno lišće.
- Zlato, zlato! - viču ljudi, penju se po granama, trgaju lišće i trpaju ga u košare, u torbeu džepove.
- Hej, pazite, slomit ćete mi grane! - viče breza, ali nitko je ne sluša.
Učas na stablu više nije bilo ni jednog zlatnog lista, ali je zato na zemlji bilo puno polomljenih grančica.
- Tako mi i treba kad sam bila nezadovoljna - reče breza.
- Ne tuguj, stabalce! - zacvrkuću vrapčići. - U proljeće ćemo se opet igrati skrivača među tvojim zelenim lišćem.