Jučer ujutro čuo sam kako kaže tati: "Meni je mali nešto sumnjiv. Sigurna sam da će dobiti temperaturu." A meni ništa. Pomislio sam da priča gluposti. Nešto malo mi je bilo čudno u glavi, kao da me malo žulja, ali koga ponekad ne žulja malo glava? Navečer 38,6. Kako je znala unaprijed? Uvijek joj se začudim kako to zna, a ja se igram sve u šesnaest i ni ja ne znam da ću biti bolestan.

Ali, nije to sve. Kaže mi: "Ne trči tako preko kamenja, pasti ćeš!"
Ja taman pomislim kako je mama žensko pa ne zna da smo mi muški stvoreni za trčanje preko kamenja, kad pljus! Trosnem ko kruška a koljena peku li peku. Zna ona to nekako.

Ili ono kada mi kaže: "Marko, nemoj rastavljati taj autić, nikad ga više nećeš sastaviti." Ja opet pomislim da mama kao žena sigurno ne zna kako sastaviti jedan autić, ali mi muški to sigurno znamo. Kad, idem ga sastavljati a ono barem 5 djelova viška. I ne rade više ni zadnji kotači ni sirena, a na maminom licu vidim da joj nije baš jako žao.

Ali najdraže mi je kada moja mama kaže susjedi: "Moj Marko je jako dobar dječak. Biti će nešto veliko od njega. Jako je znatiželjan i ne odustaje dok nešto ne shvati, makar me ponekad izludi pitanjima."

Odlučio sam da ću biti najmanje astronaut ili barem kapetan putničkog ili vojnog aviona. Ako mama kaže da ću biti nešto veliko, ja joj vjerujem. Zna ona.